Institute of new cosmology and the science of time


 

Свети Аугустин и утемељење једне парадигме

ДРАГОЉУБ ЦУЦИЋ

Регионални центар за таленте “Михајло Пупин”, Панчево, Србија

САЖЕТАК

Свети Аугустин је један од воде ћих теолога и филозофа раног средњег века. Утицај његових схватања није се протезао само до 13. века како се уобичајено може пронаћи у текстовима о њему , када се зачиње клица науке. У овом раду се актуелизују његова незаобилазност приликом разматра ња време на . Свети Аугустин се пита и даје одговоре. Снажан утисак оставља чињеница да су ти одговори, суштински теолошки, опстали као парадигма каснијим научним космолошким теоријама. Значај светог Аугистина је да је управо он утелотворио прво онтолошко-теолошко начело у научне теорије настанка Универзума, јер Исповести су били читанка генерацијама које су утемељивале релевантност данашње научне мисли о Постању.

Кључне речи: свети Аугустин, време, вечност, начело, теологија, наука .

Они који читају што је он написао о божанским стварима
могу много да добију;
али ја мислим да би њихов добитак био знатно већи
када би били кадри да га чују и виде како проповеда у цркви,
а поготово када би имали примућство да уживају у разговору с њим .

Посидије , Живот Аугустинов

Тата , нешто ми није јасно,
да ли је Бог створио прве људе, Адама и Еву,
или су они настали од мајмуна,
како смо гледали на телевизији.

Маша 6 година стара.

Увод

Три су основна стуба данашње културе: религија, уметност и наука. Последња, наука, као стуб културе који профилише људско изражавање, се "наметнула" тек у последњих пар стотина година. Поједини "подупирачи" временом добијају на значају а поједини губе. Постоји мношто стубова и стубића који су у одређеним развојним периодима, у разним културама, имали некад изузетно велик, некад умањен значај. Не сме се запоставити значај мита, политике, економије, мистицизма, магије, степена друштвеног и техничког развоја, када се тумаче схватања било личности или "духа времена".

Свети Аугустин Аурелије Хипонски (Aurelii Augustini, 354–430) је дуго након своје смрти био доминантна личност теоло шке и филозофске мисли западно-европске и јудео-хришћанске културе. Посидије, биограф св. Аугустина, написао је како након смрти св. Аугустин није оставио никакво завештање, јер није имао шта да остави. Данас, скоро два милeн и јума након његовог живота, сасвим је јасно да је он завештао себе, своју мисао, коју је уградио у темеље данас водеће светске културе, на којој је изграђен у последњих две стотине година доминантан праг м атични научно-технолошки поглед на свет. Нису то биле експлицитне замисли светог Аугустина, али како то често бива, тешко је предвидети, када се начини изазов, у шта ће се тај изазов, као иницијација новог, све развити.

Многи су списи и књиге које је свети Аугустин написао, до 427. године написао је 93 списа и 232 књиге . Нама је за разматрање схватања категорије времена, од стране светог Аугустина, најинтересантнија књига Исповести , која је објављена 400. године . Свети Аугустин не прави суштинску разлику између филозофских и теолошких садржаја. Обим његовог рада је велики, а утицај на покољења још је већи.

Свети Аугустин се родио не дуго након Првог васељенског сабора у Никеји, 325. године, када је формулисана и дефинитивно почела да превладава хришћанска култура, којој се на крају и он сам повиновао , и постао један од њених најзначајнијих утемељитеља. Данијел Борстин тврди да је после Христа и св. Павла он најистакнутија личност у " модерној хришћанској причи ". Свети Аугустин је живео у периоду који је био врло динамичан. За његовог живота се Римска империја дели на Западну и Источну, 395. године. То је време пада Рима, када су 410. године Готи ушли у Рим, да би се убрзо, 476. године, урушила и сама цела Западна Римска империја. То је период када се хришћанство уобличава у сукобима и искушењима са многим паганским, јеврејским, разним секташким, гностичким и старогрчким схватањима. Период времена када постоји пет поглавара црквених, епископа: римски, александријски, цариградски, јерусалемски и антиохијски, од којих ће први, као поглавар, бити принуђен да се избори у новонасталој ситуацији, и касније јачањем дефинисаће се католичка црква, док остали у оквирима Византије формирају образац источне цркве. Све је то у превирању и ломовима , за живота св . Аугустина . Иако су музеј и библиотека , чувене Александријске библиотеке , уништени крајем 3. века , дефинитивно и помоћна библиотека је уништена 391. године од стране хришћана . За период живота светог Аугустина живела је и умрла Хипатија , прва жена научник , св . Амброзије , као и низ њихових савременика који су обележили тај усталасани период пред пад Рима и време устоличавања хришћанства као водеће религије у Европи и Средоземном појасу.

У XI књизи Исповести пише: у главама 11-13 (13-17) о времену и вечности, у главама 14-28 (17-39) врши анализу појма времена. Уопште, последње 3 књиге представљају засебну целину, од 13 колико их има у Исповести -ма, у којима св. Аугустин образлаже свој онтолошко-теолошки поглед на свет. Он размишљајући о времену наводи многе своје сумње и лагано, из главе у главу, долази дедуктивно до суда који се намеће као закључак критичког размишљања о времену.

" Бог вечно зна све ствари које ће створити: Он створене ствари не зна зато што их је створио, већ их зна пре него што су настале у времену " Федерик Коплстон ( Frederick Copleston S. J., 1907-1994 ) прафразира размишљање св. Аугустина. Све је у времену у којем Бог материјализује, попут човека, своју креацију, које је био свестан и пре него што је била створена, јер била је део њега, који је изван времена, јер је вечан. Он заједно са небом и земљом ствара време које очитава поредак који је успоставио.

Свети Аугустин нас у размишљања о времену уводи тумачењем о битности Бога и нашег односа према њему, Светог писма, тумачењем појма стварања и Божијег удела у томе да би нас преко парадокса почетка и " предпочетка ". У Богу је све и Бог је у свему . Бог је не протежан у простору и времену , он је вечан и свеприсутан . Он их је створио , они су створени, и као такви су пролазни и непостојани .

Свети Аугустин уобличава мисао о времену у једну конзистентну онтолошко - теолошку целину , његова размишљања су упитна и интригантна . Он тражи одговоре на своја питања, и даје их сам , колико год да су ти одговори некоме задовољавајући, или нису задовољавајући .

Дуго је време била категорија уведена од Бога , која је због тога , као човеку "недодирљива" постојала сама по себи и за себе , и као таква се једино и разматрала . Херман Минковски ( Hermann Minkowski , 1864-1908) је 1908. године ту јединственост времена као Божије категорије " очовечио ", " онаучио " и " разпосебио ", помоћу математичког апарата , у којим је времену као недвојиву целину присаједино простор , и како и сам рече : " простор и време сами по себи су изгубили значај , и једино одређена врста њихове уније може да сачува независност реалитета ." Баш у том четвородимензионалном простор - временском континууму Алберт Ајнштајн (Albert Einstein, 1879-1956) гради специјалну и општу теорију релативитета.

Ово је данас званично научно и физичарско схватање времена. У том научном објашњену структуре и значења времена не постоји дух, не постоји потреба за Богом и Бого-човеком, етика је сувишни захтев. Усвојен је екстремални принцип минимума у којем је све што се тиче човека непотребно. Наука са својим принципима постаје доминантан поглед на свет. Стил мишљења који се усталио "оголио” је човека и наметнуо му се као битнији од њега самог, јер материјалистичку благодет, која је пропратно следила научно-технолошки ум, је овладала "алаткама" који је денунцирао алтернативе у једном самодовољном и арогантном ставу да је једино оно што је научно тачно и истинито. Искуство, тај такође дубоко научни принцип, нам говори да је можда Луциферски споразум "играти на једну карту".

Аурелије Аугустин, Исповијести , Кршћанска садашњост, Загреб, 1973, стр. 352.

Confessionum libri XIII

Данијел Џ. Борстин, Свет стварања (Историја јунака маште) , Геопоетика, Београд, 2002, стр. 53.

Карпокартијанци, Монтанисти, Манихејци, Донатисти, Адамити – види више: Андрија Гамс, Библија у свету друштвених борби , Научна књига, Београд, 1988., стр. 160-161.

Федерик Коплстон , Историја филозофије (том II, средњовековна филозофија) , БИГЗ, Београд, 1989, стр. 77.

О времену

Према св. Аугустину време није постојало пре него што је Бог створио небо и земљу. Време настаје с у с постављањем поредка од стране Бога. Док није би л о с вета: " А Земља беше без обличја и пуста и беше тама над безданом …", док су били хаос и безобличност, док Бог не рече једном, заувек, свугде и истовремено Начело у којем је створио поредак (земљу и небо) и време, у којем се тај поредак очитава , није ни времена било .

Заиста, обратимо пажњу на данас релевантне космолошке теорије : теорија Великог праска, теорија инфлаторног настанка Универзума (као верзија Великог праска) , теорија мултиуниверзума , ни у једној се не излази из парадигне стварања и настанка , и ниједна ни не покушава да наслути " Шта је Бог радио пре него што је створио небо и Земљу ". Јер св. Аугустин, запитан, устврђује да Бог није радио ништа, јер да јесте , време и поредак би били раније установљени , а време и поредак су непоредиви са његовом вечношћу и свеобухватношћу и питања такве врсте немају смисла . Он нуди и одговор који се тако често продочава као Лутеров , дат више од хиљаду година касније, с тим што каже да је спремао пакао , и по начину како о томе пише је јасно да је то одговор који није његов , и који он сматра несланом шалом за такво битно питање које га је окупирало.

Свети Аугустин закључује да је појам времена везан за доживљај човека о времену, да се о прошлости и будућности мисли у исти мах када и о садашњости и да су сва три времена истовремено присутна у свести. Време је субјективан фактор и бесмислено је говорити о времену пре Генезе. Време је створио Бог док је стварао "небо и земљу". Бог, због вечности своје, је ван времена, зато за трајање његово каже да: " Године твоје постоје истовремено … Твоје су године попут једног дана и твој се "дан" не обнавља сваки дан ."

По светом Аугустину постоје два времена: Божије време и ово наше људско време. Као да постоји време у времену, оно како га Бог схвата (хомогено , свеприсутно и статично) и оно како га људско биће схвата (линеарно и динамичко) – а све је то једно време: " Ти си дакле створио сва времена, и прије свих времена ти постојиш, и никада није постојало неко време кад није било времена ."

Човек изучава људско време. То је време о којем се у науци суди као психолошком и физикалном. У том времену човек разликује сад а шњост од прошлости и будућности.

Упитаност о прошлости, садашњости и будућности човека воде до размишљања: "… нема ли ичег што је прошло, неће ни бити времена прошлог, као што ни до будућег времена не долази кад нема оног што би нестало – баш као што изостаје и садашње време, ако ништа не постоји ." С обзиром да негира постојање прошлости и будућности св . Аугустин разликује три времена :

  • садашњост прошлих ствари,

•  садашњост садашњих ствари,

  • садашњост будућих ствари.

Постоји само садашњост и то: " садашњост у прошлости је памћење, садашњост у садашњости је гледање, садашњост у будућности је очекивање " , али та садашњост је непротежна, јер да је протежна, сама садашњост би се већ делила на прошлост и будућност. Садашњост је оно у којој све постоји, а како прошлост и будућност непобитно постоје, значи оне могу постојати само кроз садашњост: "... где год били (прошлост и будућност), какви год били, нису другачији него садашњи ."

Време постоји независно од материјалних појава, у којима се испољава, и које служе да би оно могло да буде мерено. Св . Аугустин као да је све " време " у сумњи : " Видим дакле да је време неко растезање . Но да ли уистину видим или ми се само чини да видим ?" О дужини трајања неког временског интервала може се судити само упоређивањем . Догађај , значи неко кретање ( промену ) се мери временом и то упоређивањем са неком другом променом ( кретањем ). Уједно закључује да време није кретање тела , него да се кретање тела мери помоћу времена .

Да ли је разлог превод , али закључак који се наме ће јесте : да је само време растезање ( што је идеја александринског филозофа Плотина ). Он каже : " закљућујем да време није ништа друго него растезање , али чега , не знам , и било би чудно кад не би било растезање саме душе ." Свети Аугустин негира постојање интервала времена, као нечег што није само време, а јесте његов садржај.

Књига XI, глава 7 (9)

Наука не третира смисао као битан принцип. Она га игнорише.

Седео је испод брезе и сецкао шибе за радозналце који би све да знају.

Књига XI, ( 16)

Књига XI, глава 13 (16)

Књига XI, (17)

Књига XI, глава 20

Књига XI, глава 20 (26)

Књига XI, глава 18 (23)

Књига XI, глава 23 (30)

Књига XI, глава 24

Књига XI, глава 26 (33)

О вечности

Н акон хвалоспева о Божијој мудрости , свети Аугустин о времену и вечности изводи следећу паралелу : " ... Тко ће га задржати и зауставити да мало стане и да мало ухвати сјаја увек непомичне вечности, да је успореди са временима које никада не стоје па да види да се она с њима не може упоредити ... да дуго вријеме постаје дуго само због тога што се састоји од много пролазних тренутака који се не могу одвијати заједно; да у вечности ништа не пролази, него да је у њој све садашње, док напротив ни једно време није целовито у садашњости .. ." Он разликује време од вечности. Време и вечност су две потпуно неупоредиве категорије, попут коначности и бесконачности.

3,8·10 9 година (скоро четири милијарде) колико постоји живот на Земљи, по тврђењу научника, је тек незапажљив трен према вечности. Време је неупоредиво са вечношћу. Време траје , а вечност не траје. Вечност нема релацију према трајању. У вечности сви јако дуго трајући интервали су једнако мали спрам ње. Из вечности сви интервали трајања су тренутци. Спознаја њихова је само у свеобухватности .

Прошлост више не постоји , она је била . Будућност још увек не постоји , она тек треба да буде . Садашњост јесте , она је постојећа и Аугустинов закључак је : " да је она време само зато што иде к томе да не постоји " , јер да није тако садашњост би била вечност и то је оно што је од вечности разликује . Бог постоји у вечности , за њега је све садашњост , а ми постојимо у времену . Време је оно што јесте и није. Оно јесте у садашњости и није у будућности и прошлости. Уствари, оно јесте као будућност и прошлост у нашој садашњости посредством антиципације и сећања.

О мерењу времена

Свети Аугустин уочава да се кретање мери временом, али такође и само се време мери временом. У чему је разлика између оба, ако и једно и друго мери истим – другим, и зашто баш другим?

Парадокс светог Аугустина:

Прошлост не постоји јер је више нема, будућност не постоји јер се још није десила, садашњост је без трајања, што значи да ни она не постоји. Ако не постоји ни прошлост, ни садашњост, ни будућност намеће се питање: шта се онда мери и на који начин?

Овај се парадокс тиче мерења времена. Оно што Аугустин уочава јесте да се кретање мери временом, али и само време се мери временом . Кретање није време, или бар интуитивно, ми, као субјекти, правимо разлику између појаве кретања и самог времена. У чему онда разлика између њих, ако се и прво и друго мери истим – оним другим? Зашто баш другим? Свети Аугустин наводи како се може мерити само садашње време (иако то време нема трајање, што значи да нема протежност), и како се не могу мерити ни прошло ни будуће време, јер она не постоје. Намеће се питање: Чиме се може мерити нешто што нема протежност?

Оно што има протежност је временски интервал, и закључује да оно што може да се мери јесу временски интервали, које меримо методом поређења. Значи, поређењем се одређује који је временски интервал дужи, а који краћи. Зато што имају карактеристику протежности, временски интервали су упоредиви. Протежност временског интервала се назива трајање. Свети Аугустин каже за трајање да је оно: " мноштво узастопних кретања, која се не одвијају у исти мах ."

Мери се само оно време које пролази, јер се оно опажа јер је трајуће. Када прође време је немерљиво. Кад овако каже за време св. Аугустин мисли на временске интервале, јер мерљиви су интервали времена а само време је немерљиво. Шта је онда време? Шта је то што је немерљиво, али је оно што га чини мерљиво.

Иако св. Аугустин није физичар, нити је физика за његовог живота била формулисана из природне филозофије, он поставља питања физичарског карактера. Свети Аугустин размишља о мерењу, које и принципијелно дефинише физику као науку. Св. Аугутин своје питање заснива на чињеници да се време мери, и мерењу као важном чиниоцу у процесу сазнања. То је довољан разлог да се овај парадокс времена сврста у домен класичне физике.

За Алберта Ајнштајна, и савремену научну мисао, време је: " ОНО што нам показије ЧАСОВНИК ." Време је феномен. Ово је једна од дефиниција времена, али не и универзална дефиниција.

О времену данас

Вероватно да не постоји квалификована и озбиљна особа која би могла, са чврстим и непротивречним аргументима, да стане иза било које постојеће дефиниције времена. Постоје многе дефиниције времена. Оне се разликују према области из које потиче аутор, али се разликују и у оквиру саме области. Разлика настаје на основама усвојених начела: да ли је време квантовано или континуирано, да ли је време физичка појава или физички параметар, да ли време зависи од субјекта или не зависи, су неки од примера на који начин се унутар неке области, на пример физике, могу разликовати ставови аутора о времену.

Изучавање времена претпоставља препознавање и анализу "квалитета", помоћу којих се време описује, и која га репрезентују. Ова тврдња, као и веома детаљна студија на нашем језику, се може пронаћи код Милоша Арсенијевића . Он их наводи у мало другачијем и опширнијем облику него што су овде образложени. Квалитети су суштинске карактеристике времена на чијим варијацијама се гради онтологија времена:

  • Тип времена – Уколико схватање времена директно зависи од менталне радње онда је то субјективно време, уколико схватање време не зависи директно од менталне опсервације онда је то физикално (физичко) време, односно објективно (реално) време.
  • Структура времена – Да ли је време континуално или дисконтинуално? Да ли је време сачињено од конституената, и уколико јесте ш та су они у том случају?
  • Топологија времена – Постоји ли почетак и крај времена? Да ли је време коначно или бесконачно? Коначност је докучива субјекту, бесконачности су интуитивне филозофске и математичке представе.
  • Ток времена – Ток је субјективног карактера. Субјект је способан да уочи промену, и он је тај који стиче утисак о променљивости, која се дешава у месту и времену. Он такву промену назива током, попут протока воде, која протиче поред њега. Ток је промена времена која се дешава на једном месту.
  • Смер времена – Шта одређује смер времена? Да ли време уопште има било какав смер? Смер је једна од три карактеристике које дефинишу вектор. Смер оријентише правац, даје му одређење. Правац је линија пружања. Ако време има смер то значи да је прихваћена чињеница да је време векторска величина, што у физици нигде није назначено. Уколико време има смер оно је једнодимензионална векторска величина и има правац пружања и интензитет постојања. Уколико време нема смер оно није једнодимензионална величина у којем је прецизно дифинисано пре и касније.
  • Метрика времена – Она подразумева могућност мерења времена, уколико је оно уопште мерљиво. Мерљиви су интервали времена, она протежна и неодвојива компонента времена, која се другачије назива и трајање. Мерњем интервала у релативистичким опсервацијама установљава се да не постоји јединствено трајање и да је оно условљено физичким системом и стањем субјекта који врши мерење.

Поред горе наведених квалитета, чијим изучавањем се покушава дефинисати време, представићемо и најбитније поделе класификовања времена.

Ханс Рајхенбах (Hans Reichenbach, 1891–1953), један од најутицајнијих савременика у размишљањима о времену, прави поделу дефинисавши разлику између два типа времена. Ова подела је једна од основних за даље разматрање феномена времена. Та два времена се суштински разликују и начин њиховог изучавања је у потпуности другачије:

  1. психолошко време ; јесте фиктивно-субјективно време , време усвојено као лично искуство. То је приватно време , интуитивно , како га доживљава појединац – субјект .
  2. физикално време ; јесте реално - физичко време , које је супстанцијално и независно од субјектове личне перцепције . Оно је опште време које се односи на све субјекте генерално и изједначено . Време које егзистира и без појединца ( и када субјект умре време ће постојати , без њега ).

Физикално време се разликује на два начина:

  1. локално (интерно) физикално време ; време физичког система када се из њега самог врши мерење времена.
  2. спољашње (екстерно) физикално време ; време физичког система када се оно мери из неког другог референтног система.

Ово су основне поделе, и бројни парадокси су настали управо услед разликовања интерног и екстерног времена. У теоријама релативитета, и уопште, успостављањем корелације између ова два, принципијелно ра зличита, спознајна модуса времена, настао је, тзв само-позивни , "простор" за основано формирање контрадикција, генерисаних услед несклада у концепцијски различитим опсервабилним и математичким потврдама.

Књига XI, глава 11 (13)

Књига XI, глава 14 (17)

Књига XI, глава 26 (33)

Књига XI, глава 16

Књига XI, глава 26 (33)

Књига XI, глава 15

Књига XI, (13)

Књига XI, глава 16

М. Арсенијевић, Време и времена , Дерета, Београд, 2003.

Религија vs. наука, у времену

Иако је данашње научно схватање времена уобличено из семена које посејао свети Аугустин, чија је принципијелност у размишљањима била заснована на теолошко-филозофским сумњама, које су још увек су актуелне, не постоји реална основа да се успостави еквиваленција између религијског и научног схватања времена. По многим ауторима религијски концепт је у противречности са научним. Док је први у потпуности усмерен на људски дух, други нема у свом концепту тај појам. Први се бави бесконачношћу као актуелном, за други је бесконачност потенцијална. Отац Јустин каже: " … противе се Вечности, противе се Богочовеку, ходе по духу овога света, по духу времена, које се побунило против Вечности ."

Битно је нагласити да се у овом раду разматра само релација везе једног битног аутора из хришћанске религије и нечег што треба да се развије у науку о времену. Различите религије имају различита тумачења времена, али препознатљиво, што је заједничко за све религије, јесте наглашена духовна антиципација света која је тако страна научном моделу објашњавања.

Шта то код човека називамо духом, а шта интелектом? Шта је то у човеку толико различито да смо били принуђени да направимо разлику? Велики број људи сматра да је класификација и прављење разлика те врсте једна само људска потреба која нема значајног упоришта у стварном које се не тиче људског погледа на свет. Дух није детерминисан попут интелекта који има своју унутрашњу логику. Дух је целовитост предвидивог и непредвидивог код човека, он чини сублимат наслеђеног и надграђеног. Он је лични печат појединца али и заједнице.

Основно питање које нас збуњује јесте како нешто нематеријално, уколико је ментални свет нематеријалан, може да производи нешто материјално попут покрета који делује да се праве столови, граде машине, пишу књиге и стварају остала дела људског духа и интелекта?

Наука, као метода мишљења, је изграђена на темељима рационалног става према животу. Неком тај став може да се допада неком се не допада; неко мисли да је то једино исправан начин да се стекне сазнање, док други опет се са таквим ставом никада не би сложили. Људски ум је тај који дивергира, и који, из нама непознатих разлога, још увек или за увек, образује представе за које изналази системе да их себи објасни.

Конфронтиран према свему што није он, а истовремено неодвојиви део целине коју и сам сачињава.

Ричард Фајнмен, у своме есеју 'Шта је наука?' упозорава студенте: " Научите из науке то да морате сумњати и у оно што говоре стручњаци (...) Наука је веровање у незнање стручњака ." И даље: " Свако поколење које својим искуством нешто открије мора то пренети даље, али пренети уз ону танану равнотежу поштовања и непоштовања, тако да се трка настави, да на младе људе не пређу у превеликим количинама грешке старијих, круто пренете, али ипак да пређу у довољним количинама оне паметне ствари које им старији имају дати, нагомилана мудрост старијих; уз њу, опет, и свест да мудрост може бити лажна ."

Н аука је систематизовано знање, засновано на основи различитих научних метода помоћу којих тежимо да докучимо “истинитост догађаја” у мери грешке коју сматрамо прихватљивом. Да би “нешто” било наука онда то “нешто” мора да буде подложно оспоравању, односно преиспитавању исправности (експеримент, посматрање, установљавање нових чињенца).

Наука о времену још није оформљена, иако постоји значајна тежња да се то деси. Бројни аутори пишу радове у којима на научни начин покушавају да заснују науку о времену: Козирев ( N.A. Kozyrev ), Фрејзер ( J.T. Fraser) . , Левич ( A. P. Levich ), Витроу (G.J. Witrow), Китада ( H. Kitada ), МекТагарт ( J.M.E. McTaggart ), Барбур ( J. Barbour ) , и многи други овде незаслужено неспомеути; оснивају се друштва и институти: Московски интердисциплинарни семинар за студије времена (Левич), Интернационално друштво за студије времена (Фрејзер). У тим покушајима се изнедрио и назив науке о времену – темпорологија .

Проблем у успостављању "дијалога" између религије и науке су метафизички принципи религиозних основа на којима се вера заснива, а који су у науци тешко прихватљиви, али нису и неприхватљиви. Једноставно, религија и наука се не баве истим областима. Као када се разматрају бесконачност и време. Бављење једним искључује бављење другим, јер тамо где је царство религије није науке, и обрнуто. До забуне долази када се на религиозни начин бавимо пондерабилним реалитетима у којима се показало да научни принципи доминирају приликом објашњавања, и обрнуто, када желимо да се служимо научним принципима у нечем што није опипљиво, а тако је видљиво и свеприсутно и духом обележено.

Закључак

У глави 14 Исповести св. Аугустин каже: " Шта је време? Ако ме нико не пита, ја знам шта је време. Ако желим да објасним некоме ко ме пита, ја не знам шта је време ." Често је спомињано од стране многих аутора који су покушавали да тумаче време. Ово је једно софистичко размишљање, уколико усвојимо да је оно као рационално изложено . Уколико је размишљање искрено-интуитивно, какав је и смисао реченог, онда се оно потпуно субјективно и лично – феноменолошки неодређено .

Није овај текст ни признање св. Аугустину за његово протежно деловање на наше умове, ни критика његове тежње за утицајем. Прва књига Мојсијева је постојала и пре св. Аугустина, али он ће синтетисати теолошку мисао у онтолошку студију на начин који је и данас препознатљив у савременим научним космолошким теоријама , у чијим "арматурама" постоји неоспориво научно схватање времена, али и теолошка замисао Постанка .

Заробљени смо , не својом вољом , у затвор парадигме која нам се наметнула историјским следом, јер наша је несрећа да након живота св. Аугустина долази до коначног пада Римског царства , на чијим темељима оснажава хришћанска догма, која ће вековима опстати као разистентни фактор упитној мисли.

Модерна наука наизглед не прихвата ставове поизашле из религијског веровања. Наглашавам реч наизглед, јер постоје многи привиди који нам сужавају моћ сагледавања, а нисмо у стању да их препознамо као опсену. Један од "помирљивих" тонова који се успоставља између религије и науке огледа се у антропичким принципима који представљају телеолошки мост у тражењу смисла и поновном " очовеч ењу " науке, у којем настанак живота мора имати смислени разлог.

Да сумирамо: наука о времену је у процесу формирања, основни принципи који се третирају данас као научно схватање времена потичу из хришћанског религијског схватања, по свему судећи главни "кривац" за успостављање везе између религиозног и научног у разматрању времена јесте свети Аугустин.

Да би спознаја и сазнање били потпуни, неопходно је неодрицати се ни религиозног ни научног схватања. Њихова различитост није инкопатибилна, она је компланарна.

Literatura

1. Аугустин А., 1973, Исповијести, Кршћанска садашњост, Загреб.
2. Петронијевић Б., 2002, Предавања из историје филозофије, Плато, Београд.
3. Борстин Д. Џ., 2002, Свет стварања (Историја јунака маште), Геопоетика, Београд.
4. Коплстон Ф., 1989, Историја филозофије (том II, средњовековна филозофија), БИГЗ, Београд.
5. Св. Августин, 1989, Исповести, Графос, Београд.
6. Свето писмо, превод: Стари завет – Ђура Даничић, Нови завет – Вук Стефановић Караџић.
7. Гамс А., 1988, Библија у свету друштвених борби, Научна књига, Београд.
8. Арсенијевић М., 2003, Време и времена, Дерета, Београд.
9. Време и црква, приредио Владимир Димитријевић, Очев Дом, Београд, 2000.
10. Newsome W. T., "Life of faith, life of science",
http://www.stanford.edu/group/ivgrad/events/large_group/2004_2005/WTN-SSQ.pdf
11. Ћирковић M., "Савремена космологија и религија", http://www.astronomija.co.yu/
12. Цуцић Д., "On the Justifiability of Establishing a Science of Time", Instanbul -BUP 06, http://www.chronos.msu.ru/
13. http://www.chronos.msu.ru/
14. http://www.kitada.kom/
15. http://arxiv.org/abs/
16. Nauka, religija, drustvo, http://www.iasc-bg.org.yu/Papers%5Cnrd.pdf

 


Copyright (c) 2008 - AKADEMIA NOIA - Institute of new cosmology and the science of time